Наградни литерарни конкурс поводом Дана школе

17.11.2021.

Филипови писци и ове године вредно су смишљали стихове и прозу поводом конкурса за Дан школе. Представљамо вам њихове радове, а најбоље очекују награде!

Урош Вукашиновић, 7/2, “Границе не постоје. Што више сањаш, даље досежеш”, 1. место

Софија Бекрић, 7/3, “Не учимо за школу, него за живот”, 2. место

Аријана Милетић, 5/4, “Не учимо за школу, него за живот”, 3. место

Границе не постоје. Што више сањаш, даље досежеш

Седим често, будан сањам,

Пловим маштом, правим скице,

На крилима једне птице.

Од маште ми све креће,

Све идеје постају још веће.

Зато сањам, зато летим,

Ал` се јаве увек сетим.

Сањај и ти, мој друже,

Да ти време буде дуже,

Сањај и ти снове сјајне,

Да откријеш бројне тајне,

Како живот више вреди

Када сањаш… када снове следиш.

Свако нека своје снове прати,

То ти може снагу дати,

Кад откријеш да границе не постоје,

Од тада се године не броје.

Михаило Јовичић, 7/2


Границе не постоје. Што више сањаш, даље досежеш

Сваке ноћи када заспим,

Одмах кренем ја да сањам

О земљама разним, страним,

Где све зверке, сам, ја гањам.

Тамо савладам сам све

Без обзира шта ми кажу,

И највеће скокове,

И препреку најтежу.

Храбар ја сам у том свету,

Као прави херој баш,

Погодим и сваку мету,

То сад и ти, друже, знаш.

Највише бих хтео ја

Да сам херој и на јави.

Биће и тог часа сјај

Кад дође тренутак прави.

Урош Вукашиновић, 7/2

 

Границе не постоје. Што више сањаш, даље досежеш

У свачијој глави постоје неке границе,

Због њих у животу не окрећемо странице.

Морамо увек окретати странице нове,

Тежимо да остваримо своје највеће снове.

Тада у нама све боје су шарене,

А наше велике бриге као да постају малене.

Зоја Драговић, 7/2


Не учимо за живот, него за школу

Школа нас нечему битном учи

И све нам то у глави чучи,

Примену нађе кад дођу ситуације

У којима  не можемо користити правила гравитације.

Лекције, разговори, понашање, писање,

Све су то циљеви за животно крунисање.

Срећа, брижност, несигурност, туга,

Од њих постајемо савршена дуга.

Слово реч ствара,

А човек речима проговара.

Не уче се за џабе историја и хемија,

То нам касније дође као лото премија.

Живот и школа повезани су много,

Јер нас обоје спремају веома строго

Да научимо храбро да се боримо

И да вечне жеље за себе створимо.

Софија Бекрић, 7/3


Границе не постоје. Што више сањаш, даље досежеш

Граница је само небо.

Оно је плаво и огромно.

Кад погледам горе,

Нема ниједне рупе, коре.

Често мислимо да сањамо по ноћи,

Али и маштарење, планирање,

То је исто сањање,

Које може у стварност доћи.

Што више растеш,

То више сањаш,

Што више сањаш,

То више напредујеш.

Напредовање је кључ приче,

Оно се знањем стиче.

Знањем се остварују снови,

Зато у машти плови!

Никола Пепић, 7/3


Не учимо за школу, него за живот

Ко је толико шашав

Да за школу учи!

Ја сам толико тога

Научио у кући.

Не учим за школу,

Ја учим за себе,

Највише сам тога

Учио од деде.

Онда дође школа,

Српски, матиш, физа…

Што се мене тиче,

Не постоји криза!

Стефан Пајић, 7/3


Не учимо за школу, него за живот

Не учимо за школу, него за живот

Јер живот је једна велика школа,

Пуна препрека, а понекад и бола,

Зато је добро да се помучимо и лекцију научимо.

Имаш у школи пуно задатака и радова,

Као у животу успона и падова.

Наш живот је као један контролни

И то баш онај финални.

Ипак, после сваког пада треба устати

И много јачи постати.

У школи зато блистај

И никад не одустај!

Каја Крстић, 7/3


Не учимо за школу, него за живот

Не учимо за школу,

Него за живот.

Почнемо у школском холу,

А завршимо као пилот.

Хај`мо да се трудимо и учимо,

Да постанемо успешни људи,

Да касније дипломе студентима уручимо,

Да нам се много прилика понуди.

Морамо мислити о послу који ћемо радити,

Чиме ћемо се бавити

И да ли ћемо због тога туговати

Или уживати и славити.

Зато на часу питај,

Никад се не стиди,

Из школе не изостај

И свако ће моћи само да ти завиди.

Ђурђа Пановић, 7/3

 

Не учимо за школу, него за живот

Учење је ноћна мора,

Али знамо да се мора.

Не учимо за школу баш,

Већ за живот сасвим наш.

Учењем се знање стиче

И то нису празне приче.

Учењем се памет буди,

Постајемо зрели људи.

Речи, бројке, разне шеме,

Можда нису наше теме,

Ал` без сумње и дилеме,

Учићемо их на време.

Само знањем пут свој крчиш

И ако се сада грчиш,

Помаже ти то што учиш,

Да се кроз живот не мучиш.

Деана Димић, 7/2


Не учим за школу, него за живот

Учим за живот, а не за школу,

Учим да бих знао,

Учим да бих и другу показао!

Учим због знања,

Учим због себе, а не због теста!

Уна Војиновић, 5/3


Не учим за школу, него за живот

Да ли је јединица, двојка или тројка,

Није важно, оцена је бројка.

Да ли ћеш добити четири или пет,

Није важно, оцена неће променити свет.

Без неких знања кроз живот се не сме,

Без таблице множења, правописа, песме!

Где је исток, а где запад не треба ђаку,

Већ изгубљеном путнику у мраку!

Енглески ти треба да обиђеш свет,

А не на контролном да добијеш пет.

Данас учиш више, сутра учиш мање,

Не учиш за школу, за живот је знање!

Лазар Клисура, 5/3


Не учим за школу, него за живот

Школа, школа,

Стално ми је тема школа,

Због ње не могу да се макнем од стола.

Учим, око школе се давим,

Понекад се и заситим,

Па се запитам, шта ли то радим?

Учим због школе или због мене,

због оцена или живота?

Кад листам књигу,

Привуче ме нека топлота,

Као да у други свет улазим,

Од папирног омота.

Тај свет је леп,

Пун књига,

Он је од папира цвет.

Залива се словима,

Храни се знањем,

Срце ти се испуни усвајањем.

И кад звучи досадно,

За књигу се ухвати,

Разуми и схвати,

То ти се исплати!

Мила Пепић, 5/3

 

Не учим за школу, него за живот

Досадно је ради школе устајати рано,

Али ми тамо играмо се стално.

Учимо у школи, то напорно јесте,

Али онда после учимо и сестре.

Учимо за живот, школа брзо прође,

Мада понекад и лоша оцена дође.

Ако и паднемо на крај,

Трудимо се, полетимо у највиши рај.

Вања Jовановић, 5/4


Не учим за школу, него за живот

Не учим за другога, учим за себе,

Како бих био паметно дете.

Морамо учити пуно тако,

Како бисмо стекли знање свако.

Када знамо све и свашта,

Лепше изглед и наша машта.

Како би наш живот био лепши,

Морамо у учењу бити вешти.

Филип Јовановић, 5/4


Не учимо за школу, него за живот

Сва се деца сада жале

Јер су им оцене пале,

А не схватају зашто уче

И зашто се толико муче.

Детињство прође као трен,

Нећеш ваљда цео живот бити неписмен!

Није битно само јести хлеба,

Правопис нам увек треба!

Множење и дељење, мождана гимнастика,

За стицање памети, најбоља је тактика.

Информатика ће нам увек бити од помоћи,

Иако нам је некад обиман домаћи.

Ако људи прошлост не схвате,

Ризикују да се лоше ствари врате.

Зато, не губи време,

Преузми контролу,

Јер учимо за живот,

А не за школу!

Аријана Милетић, 5/4


Не учим за школу, него за живот

Волим школу као други дом,

Ту помажем знању свом.

Учим, цртам, пишем, бројим

И знањем се служим својим.

Професор ми знање нуди

И у мени снагу буди,

Да научим нешто ново

И решавам оно, ово.

Не учим ја за школу ову,

Већ то радим за срећу своју.

Спремам се за живот прави,

Јер свако треба нечим да се бави.

Петар Мирковић, 5/3

 

Не учим за школу, него за живот

Човеков живот без школе није квалитетан као живот човека који је школу завршио. Иако сам још мали, тек сам пети разред, мој живот без знања која сам стекао у школи био би потпуно другачији. У школи сам научио да пишем, да сабирам и одузимам. Научио сам о многим стварима које нас окружују. Мада се трудим да добијем добре оцене, знам да то није најбитније. Важније је да научим што више да бих то знање касније могао да користим у животу. Не учимо за школу и оцену, већ за бољи живот и бољу будућност!

Новак Шошкић, 5/4


Не учим за школу, него за живот

Не учим за школу, ђаче,

Него за живот, јуначе.

 

Учи школу, ђаче,

Да се после не би кајао, јуначе.

 

За оцену се бори, ђаче,

У ниједном предмету не посустај, јуначе.

 

Упамти: знање је благо највредније, ђаче,

зато – срећно, јуначе!

Маша Пејановић, 5/4


Не учимо за школу, него за живот

Живот пред нама велик је,

А школа нас томе учи све,

Да вредни и радни морамо бити,

Да бисмо могли нешто научити.

Живот пред нама велик је

И морамо припремити се,

Ђаци хај`мо сви у глас,

нек сад одзвања цео час.

Живот пред нама велик је

и још има времена за све,

Можемо то, главу горе,

Свако има своје снове!

Сандра Шкара, 5/4


Границе не постоје. Што више сањаш, даље досежеш

Сањао сам чудне снове,

Лопту јурим, поене бројим.

Снови кажу да славан бићу једном ја,

Тренинг ми је опција.

Сањао сам чудне снове,

Пуно књига, очи боле.

Снови кажу

Да је сва тајна у књигама,

Прочитаћу их зато ја.

Сањао сам чудне снове

Да границе не постоје.

Кажу снови да летелице брзо лете,

Чекају ме и друге планете.

Летелицу сада правим

До свемира да се стигне.

Питам санак  шта ћу, како,

Сан се смеши и намигне.

Константин Драгаш, 5/4


Границе не постоје. Што више сањаш, даље досежеш

Скачем, играм, плешем,

Волим кад сунце сија,

Стално певам, скакућем

Јер границе не постоје.

Сваки дан је другачији,

Сваки дан је веселији.

Свако дете треба бити срећно

Јер границе не постоје.

За дечији смех,

За дечију радост,

За дечији рођендан

Границе не постоје.

Хелена Спахић, 5/4


Границе не постоје. Што више сањаш, даље досежеш

Размишљам тако о теми ове песме.

да ли границе постоје?

Шта се сме,

А шта се не сме!

У мојој машти граница нема.

Када се идеја роди,

Глава не може да дрема.

У свету одраслих границе постоје,

Зато је бити дете много боље.

Маштамо и сањамо колико нам је воља,

У нашем свету је пуно боја.

Лука Милићевић, 5/3


Границе не постоје. Што више сањаш, даље досежеш

Границе не постоје,

Сада је све моје,

Гледам из свих углова

И видим све боје.

Снови су јава, знам то

И више ме не боли глава.

Ако довољно у себе да верујеш,

Даље досежеш,

Све постижеш,

Снове остварујеш.

Себи мораш да кажеш и докажеш,

Да нема препреке за тебе веће

Јер ништа није немогуће кад сањаш.

Душан Крстић, 5/4


Границе не постоје. Што више сањаш, даље досежеш

За сањање ти треба машта,

А знамо да машта може свашта.

Сан је веома важан,

Јер уз њега и ти си снажан.

Што више сањаш сан,

Ствараш све лепши нови дан.


Сањаш ли од тога више,

За тебе има маште и превише.

Кроз снове,

Тражиш циљеве нове.

Лара Цекић, 5/3


Границе не постоје. Што више сањаш, даље досежеш

Дечји снови су нестални јер су инспирисани тренутним играма и цртаним филмовима. Мој сан је одувек био да постанем професионална балерина. И даље то сањам.

На већини фотографија из мог раног детињства била сам у балетским костимима, са рукама изнад главе стојећи на прстима. Користила сам сваку прилику да скакућем, окрећем се, плешем. Трикои, хитон сукњице, балетанке биле су обавезна свакодневна опрема и док се играм.

Врло рано сам почела да остварујем свој сан, али није увек било лако и лепо. Променила сам неколико балетских и плесних школа док нисам пронашла савршену школу за себе. Часови су често били напорни, а и школа је доста удаљена, па немам много слободног времена. Све то ме није спречавало да уживам, јер, ипак, радим оно што највише волим.

Моје таланетоване другарице и ја, уз професионалне балерине Народног позоришта, које нас подучавају, већ освајамо медаље. Породици и пријатељима је постала традиција да нас бодре из публике на представама, приредбама и такмичењима.

Знам да је ово тек почетак и да ће моје пируете бити још боље, арабеска и пасе стабилнији, деми плие елегантнији, а гранд батман ефектнији.

Ипак, мислим да није довољно само сањати. Све је могуће када верујемо, пратимо своје жеље и снове и радимо на њима, а да бисмо их и остварили потребан је труд, рад и упорност.

Нина Симеуновић, 5/4


Границе не постоје. Што више сањаш, даље досежеш

Свакога дана ја сањарим,

Возим формулу, у замку стражарим.

Некад и на часу умем да одлутам,

Па кроз школске ходнике да залутам.

Седнем тако у формулу један,

Возим лево-десно, у публику гледам.

Публика за мене гласно навија,

Радује се што им другар нови трофеј осваја.

Исто тако волим градове да правим,

Од лего коцака царство саставим.

У свакоме имам замак свој,

Одакле војнике водим у бој.

Своје снове нећу заборавити,

Једнога дана неке ћу остварити.

Возићу формулу, најбржи ћу бити,

А можда ћу и праве градове правити.

Јован Кнежевић, 5/4

 

Границе не постоје. Што више сањаш, даље досежеш

Када се уморим од дневне рутине и осетим се усамљено и празно, пожелим да побегнем, да нестанем. Тада нестрпљиво ишчекујем да сунце зађе и док на небу трепере звезде, отпловим у свет маште где могу да будем баш све што пожелим.

Сањам да имам чаробну моћ. Једним замахом руке учинила бих да болесни оздраве, да гладни буду сити, да се сиромашни обогате, а несрећнима врати осмех на лице. Одагнала бих сва зла да заувек нестану, да на небу увек сија сунце, да све дише и мирише, буја и цвета; да се сви воле, помажу и друже; да сви око мене буду срећни и задовољни, да све блиста у лепоти и раскоши.

Волела бих да имам крила, да одлетим високо небу под облаке и досегнем звезде, да будем слободна. Сањам да идем куд год пожелим; да јездим пустињама, шумама и врлетима; да се сунчам на белим плажама Пацифика; да освојим Хималаје; да зароним у највеће дубине морског плаветнила и пронађем бисерну шкољку.

Ипак, снови и јава су лице и наличје медаље, глава и писмо једног новчића. Знам да је лако сањати, али не и остварити. Што више сањаш, даље досежеш. Зато храбро корачам кроз свет и уздигнуте главе се борим да остварим своје снове.

Анђела Миљковић, 5/3


Све је у мени данас шарено

Кад год у мени почне да се јавља зрачак детиње среће, у мојој се души све што видим претвара у ливаду, дрвеће, небо, птице…Преда мном вијугају поточићи, који бескрајно теку кроз свет и својим топлим, благим таласима носе папирне бродиће. Свугде где они прођу остављају иза себе шаренило које ми измамљује осмех.

Корачајући крај поточића, безбрижно газим својим детињим стопама ка својој плавој звезди. Гледам бродиће, душа ми се смеши. Гледам их како лагано плутају и како им се плаве заставице на врху њишу на поветарцу што носи за собом плаву звездану прашину и склапа од ње плаве звезде. На заставицама су нацртана крила, жута попут сунца, неспретним дечјим покретима руку. Гледајући у крила, полако одлазим ка небу. Осмесима се одгурујем кроз ваздух и летећи њиме срећем ласте, што ми у кљуну носе шал од свиле, орлове што ме још више у небо подижу, као и лакомислене гавранове од којих учим на њиховим грешкама.

Небом, нажалост, не пролазе само добре ствари. Иду кроз њега и тмурни облаци што својим муњама стално покушавају да ми сломе крила. Таквих облака није мало, али се треба трудити да их буде што мање. Треба се сетити свих осмеха које си измамио, свих птица које су ти помагале и самих крила која си великом упорношћу стекао. Тада ћеш све то лако сажети у кошаву којом ћеш облаке раздувати.

Смејмо се што више, верујмо што јаче, задржавајмо дух детета што дуже и летећемо лакше кроз тај шарени свет.

Петар Савићевић, 7/3


Све је у мени данас шарено

Дуга, најлепша природна појава. Настаје спајањем сунца и кише, а и једно и друго су нам потребни за живот. Свака боја дуге има нешто посебно и носи неку поруку. Жута, мени омиљена, представља другарство. То је боја сунца које даје светлост и топлоту, као мени моји другари. За мене је прави друг онај који ми верује, који ме чува и подржава. Јак је онај ко има такву армију поред себе. Црвена, боја љубави. Она прва детињаста љубав некако је и најлеша јер са собом носи луцкасте дане, узбуђеност и срећу. Ипак, права љубав долази касније у животу, са искуством и годинама. Розе – боја мојих талената и успеха. Испуњава ме цртање и фолклор, моји мелеми за душу. Зелена – боја дрвећа које нам даје живот. Она за мене представља породицу, мој највећи ослонац. Они пазе на мене као анђели чувари. Плава – боја неба, чаролије и бескрајности. То су све моје жеље и снови. Црна представља наше скривене сенке, наше страхове и несигурност. Боје стварају оно што ћемо ми постати. Оне сваки дан граде делиће наше шарене дуге.

Софија Бекрић, 7/3


Све је у мени данас шарено

Јесен је тог октобарског јутра некако нечујно ушла у мој град.

Устала сам мало раније. Сунчеви зраци су обасјавали моју собу. Отворила сам прозор и осетила хладан ветар. Најежила сам се. Небом, као лађе, пловили су бели облаци. Нешто сам се замислила. Кретали су се споро као и ја у појединим тренуцима. Мењали су свој облик и боју, као и моја осећања ових дана. Нешто чудно се дешава са мном, а нисам ни свесна.

Сунце се стидљиво сакрило иза облачића. Често и ја то урадим. Повучем се у собу, почнем да цртам на свом сликарском платну. Слушам музику и певушим. Боје се разликују. Боје се мешају. Стапају се у једну трешњу, која има облик срца. Срце куца јаче. Поручује ми нешто, мењам се, растем, не познајем себе… Пресвлачим се по три пута. Облачим гардеробу раскошних боја, па је за неколико минута скидам. Размишљам о љубави. Она може бити инспирација за срећу. Све зависи од доживљаја.

Важно је волети. Срце ће онда само рећи да ли су боје шарене као на мом сликарском платну или не.

Јелена Пејовић, 7/3


Шта ми то не да мира

Седим и питам се шта ми то не да мира. Сетим се да ускоро затварам поглавље свог живота звано детињство. У мени све буја, цвета и добија нове нијансе. Знам да ће одрастање донети многе промене, па ме све то помало збуњује.

Више нисам ни безбрижно дете, које се по цео дан игра, а нисам ни довољно одрастао да на своја плећа преузмем све одговорности и проблеме које одрасло доба носи. Помало се плашим одрастања јер улазим у нешто непознато, а неизбежно.

Моје детињство су обележиле многе мени драге особе и лепи и важни догађаји. Желео бих да их заувек урежем у своје сећање и да, кад год то пожелим, могу да отпловим у свет детињства. Безбрижан свет пун шаренила и веселих звукова. Када затворим очи, видим црнооког дечака, који по цео дан безбрижно трчкара за лоптом и из вртића жури мами и тати у загрљај. Видим дечака који прави прве клизачке покрете и са другарима врти чигру.

Сви ћемо једном бити зрели и одрасли људи, али свако треба да сачува шарене слике из свог детињства које га подсећају на срећно и безбрижно време и буде незаборавне успомене. Шарене слике мог детињства ми не дају мира.

Михаило Јовичић, 7/2


Шта бих ти песмом казао

Причам стално, причам са татом

као са другом или братом.

Када сам у друштву, са татом мојим,

Ја се никог и ничег не бојим.

Муке велике, муке мале,

Проблеме решавам као од шале.

Уме да прича, уме да пева,

Али кад викне, све грми и сева.

Кад кренемо у град, ја се правим важан,

Јер мој је тата велики и снажан.

Имам најбољег тату на свету,

Чак га знају и на нету.

Марко Милосављевић, 5/4


Шта бих ти песмом казао

Топле руке, добро срце,

Свилена коса и миле очи.

Кад урадим нешто добро,

Ти увек од среће скочиш.

Ти ме од малена храниш,

Мазиш, пазиш и од других браниш.

Твоје је крило моје гнездо меко,

У њега хитам ко у скровиште неко.

Мила моја мама, хтео бих да знаш

Да ћеш увек ти да ми требаш,

Да ме твој осмех као сунце греје

И моје дечје срце увек насмеје.

Јаков Савићевић, 5/3


Шта бих ти песмом казао

Песмом бих ти казао, да те много волим.

Песмом бих ти казао, да знам, да увек имам твоју бескрајну подршку.

Песмом бих ти казао, да ми много значи, што имам твоју помоћ.

Песмом бих ти казао, да имам најбољу маму на свету.

Песмом бих ти казао, да имаш највеће срце.

Песмом бих ти казао, да волим што ме учиш, свему што је добро.

Песмом бих ти казао, да знам, да ме волиш више од свега.

Песмом бих ти казао, да волим што одрастам уз тебе.

Песмом бих ти казао, да имаш предиван глас.

Песмом бих ти казао, да си незаменљива.

Стефан Димитријевић, 5/3


Шта бих ти песмом казала

Кад засија сунце,

Кад мали врабац на грану слети,

Тад се ја тебе сетим.

Кад кренем у школу у тебе се загледам,

Док час траје о теби размишљам.

Увек те пратим шта год да радиш.

Кад год ми образи порумене,

То значи да сам видела тебе.

Ана Самарџић, 5/3


Шта би ти песмом казала

Шта бих ти песмом казала,

Кад осмех мој ти каже све.

Све бриге се забораве

И дружење одмах почиње.

Шта бих ти песмом казала,

Кад наше шале говоре све.

Смех, игра, шапат и труд

До последњег звона ти си ту.

Шта бих ти песмом казала,

Кад увек ти искрено кажем све

Да без тебе школски дан и дружење,

Не би били исти као пре.

Сандра Шкара, 5/4


Шта бих ти песмом казала

Песмом бих ти казала

Да си ми најлепше палачинке мазала

И ја сам их часком смазала

Да бих ти своју љубав показала.

Уна Радулац, 5/3


Шта бих ти песмом казао

Сео сам на клупу

И гледао у мог друга Луку,

Имао сам велику муку.

Та мука је девојчица Дука.

Она је веома слатка,

Косица јој је кратка,

И поглед веома мио

Са њом бих увек био.

Петар Мирковић, 5/3

 

Не учимо за школу, него за живот

О, школа, школа, школа,

Доводи ме стално до бола,

Али ипак схватам

Да кад на физичком лопту бацам,

То кондицију ми диже

За следећи дан који стиже.

О, школа, школа, школа,

Доводи ме стално до бола,

Али српски ме учи да будем писмен,

Пред друштвом да кажем нешто лепо,

Што не бих могао неписмен,

Да речи не нагађам слепо!

О, школа, школа, школа,

Доводи ме стално до бола,

Мада математика ми треба

Да кад порастем имам хлеба,

Да на послу знам и у туђе рачуне да гледам!

Милан Медић, 5/3


Не учимо за школу, него за живот

Кад си много добар ђак,

Сваки контролни је лак.

А ко не да ни свој труд,

Том се свако му се смеје свуд.

Зато треба увек да се учи,

Мора мало и да се помучити,

Јер без наше муке нема ни науке!

Када желиш из писменог пет,

Или имаш неки важан тест,

Треба учити – не због школе,

Већ да те сутра леђа не боле.

Зато треба увек да се учи,

Мора мало и да се помучити,

Јер без наше муке нема ни науке!

Јаков Савићевић, 5/3


Не учимо за школу, него за живот

За живот учимо, а не за школу,

За нашу будућност,

За лепу будућу породицу,

Да не завршимо у затвору!

Памет теби веома треба

Да немаш нимало проблема.

Посао теби веома треба,

Да имаш бар мало хлеба!

Урош Војиновић, 7/2


Не учимо за школу, него за живот

Некада желиш одустати од школе,

Сети се да такви дани веома боле.

Када имаш широко образовање,

Веруј да имаш веће знање.

Ниси сам на овој планети,

Неће те муке разапети.

Учење није лако,

Али ће ти у томе помоћи свако.

Оно што волиш, то и ради,

И тако брзо знање сади!

Нађа Бирчанин, 7/2


Не учимо за школу, него за живот

Кад нас школа стеже,

Цело тело пати,

Ал` срце и најтеже

Мора издржати.

Због неких лекција,

Врти нам се у глави,

Схватићемо нешто

Тек кад дође тренутак прави.

Морамо тежити томе,

Јер доћи ће и тај дан,

Када ће нам школа

Бити најлепши сан.

Желимо да се све промени,

Да нешто остане по страни.

Имамо добру вољу,

Да градимо будућност бољу.

„Не учите за оцену,

Битно је знање“,

Причају сви наставници

Као да је то путовање.

Учимо за живот бољи

Јер једино тако

Можемо бити најбољи!

Јелена Пејовић, 7/3


Не учимо за школу, него за живот

Од првог дана друштво у школи,

Бројеви, музика, језици, речи,

Школа вас учи, школа вас воли,

Незнање је грип који школа лечи.

Али једну ствар морате знати,

Све што сте прошли, видели, стекли,

Када школа прође, неће нестати,

да не буде после – нисмо вам рекли!

Вежбај и учи, све дође и оде,

Знање те прати док кроз живот ходаш,

Оцене добре сигурно годе,

Учи због себе, а не зато што мораш!

Вања Јерковић, 7/3


Не учимо за школу, него за живот

Човек учи док је жив, прво од родитеља, а после од наставника у школи. Учимо разне лекције и тако стичемо занања која су нам потребна за живот. Некада нас мрзи да учимо, а наставници се труде да нам пренесу знање. Говоре нам да учимо за себе и за наш будући живот. Родитељи су нас научили да говоримо, ходамо, слушамо и будемо добри и поштени људи. Професори нас уче да будемо писмени, хумани и паметни. Још смо мали и нисмо свесни тога, али када порастемо, сетићемо их се и памтићемо њихове речи.

Јован Вучинић, 7/2


Не учимо за школу, него за живот

Што више учиш, више и напредујеш.

Сви имамо неке снове које желимо да оставримо.

Школа нам помаже да се снађемо на животном путу и оставримо своје снове.

На том путу сви смо вредни и сналажљиви, а школа нам је подсетник.

Битно је да учиш за себе и да си вредан!

Андреа Милутиновић, 5/4


Не учимо за школу, него за живот

Од рођења до данас стално учим нешто ново. Прво сам научио да ходам, да се храним, да пијем, да говорим, да бројим, да певам, да играм. У школи сам научио да читам и пишем, научио сам и да рачунам. Сазнао сам много нових и интересантних чињеница о свету који ме окружује. Сада сам кренуо у пети разред. Највише волим историју јер волим да учим о прошлости. Знање из школе користим у природи и саобраћају. Нисам знао ништа о звездама, галаксијама и астероидима. Због тога сам заволео и географију. Школа ме учи многим стварима које ће ми бити корисне кад одрастем. Она ми је као друга кућа. Старији кажу да човек учи док је жив.

Петар Гороња, 5/3


Не учимо за школу, него за живот

Стално ме једно питање мучи,

Зашто се деци толико не учи

И зашто стрес их савлада

Кад лоша оцена пада.

Предмета има можда и превише

И свако дете због њих стално уздише.

Историја, математика, биологија,

Питам се има ли на крају неког циља!

Онда ми у главу мисао дође:

„Неће мени у незнању живот да прође!“

У школу свима тешко је ићи,

Али са њом све ћемо циљеве једног дана стићи.

Милена Радошевић, 5/3


Не учимо за школу, него за живот

Свако дете је милион пута чуло: „Узми учи, треба ти“. Деца то схватају као казну. У школи човек научи много тога – да чита, пише, броји…Школа нас учи да сутра будемо бољи људи и да знамо неке ствари за живот. Човек се учи док је жив. Ја сам мислио да ми школа одузима време за игру и дружење. Касније сам схватиоо да у школи могу да се играм, дружим, али и да научим много тога што ћу моћи да применим у животу.

Стефан Момчиловић, 5/4


Не учимо за школу, него за живот

Када се вратим из школе, чујем мамин глас. Пита ме шта има за домаћи, а мени није баш до учења. Више бих волео да могу да се играм. У школи нас уче слова, математику, учимо о нашој земљи. Питам се шта ће мени све ово! Кад кренем са родитељима на одмор, прођем поред истих оних река и планина о којима смо учили у школи. Тада схватим колико је школа важна. Потрудићу се да не заборавим оно што учим, јер не учимо за оцену, него за знање.

Вук Здравковић, 5/4


Не учимо за школу, него за живот

Већина деце не воли школу, жале се када их родитељи опомињу да треба да уче. Схватају школу као неку врсту казне, а заправо није тако. Сваки родитељ треба своје дете да васпитава тако што ће му објашњавати зашто је битна школа, али и живот који је пред њим. Постоје две школе, једна је ова у којој смо сада, а друга је живот. Ова друга је много тежа и захтева доста труда и стрпљења. Може бити и јако лепа, али то зависи од нас самих. Радујем се сваком новом дану и полако схватам да не учим за школу, него за живот.

Душан Стојановић, 5/4


Не учимо за школу, него за живот

Сви знамо да је школа важна,

Због ње ћемо стећи пуно у животу.

У свему нам треба знање:

Знање о другарству,

Знање о животу,

Знање о љубави.

У сваком тренутку знање из школе

По твом говору се види.

Школа нам свима треба,

Не због маме и тате,

Већ због нашег живота.

Ана Самарџић, 5/3


Не учимо за школу, него за живот

У школи учимо много ствари које су нам битне даље у животу. Учимо како да ствари прихватамо. Ако нам наставник поклони оцену, никада нећемо научити оно што смо погрешили. Некада морамо и да попустимо, тако учимо да будемо другима пријатељи. Ипак, морамо бити и упорни и савладати битне животне лекције. У школи налазимо пријатеље за цео живот.

Огњен Вук Милисављевић, 7/2


Границе не постоје. Што више сањаш, даље досежеш

Понекад сањам да летим,

На крилима ластавице,

Једне сјајне птице.

А понекад пловим морем плавим,

Па се са чамцем превалим.

Понекад сањам природу зелену,

А понекад видим врапце како цврче

И малу децу како трче.

Понекад сањам да летим.

Балша Паповић, 7/2


Границе не постоје. Што више сањаш, даље досежеш

У нашој машти

Ми смо спретни и вешти.

Можемо да учинимо било шта.

Како ми растемо,

Тако и наша машта израста.

У нашој машти све је шарено,

Све је слатко и медено.

Ако довољно верујеш у себе,

Ништа неће моћи са те огребе.

Чак ни ово небо граница нема.

Само пусти машти на вољу

И имаћеш срећу најбољу!

Маја Антић, 7/2


Границе не постоје. Што више сањаш, даље досежеш

Поред свих обавеза које имам

Не смем заборавити Дан школе.

Њега сви наставници и ученици воле!

На тај дан границе не постоје,

Нижу се креативни конкурси,

Награде освајају различити узрасти.

Посебан је осећај за награђене ученике

Када њихов рад украси ходнике.

Погледи и критике побеђују све битке.

Не постоје границе за школске креативце.

Али кад се кући вратим, чујем само – Домаћи, домаћи,

А то ми већ помало иде на живце!

Седнем и своју собу,

Пустим својој машти на вољу,

Јер није све само у учењу,

Имам право да уживам и у игрању!

Стефан Димитријевић, 5/3


Границе не постоје. Што више сањаш, даље досежеш

Старији кажу да ако верујеш у снове, можеш и да их оставриш. Још од малих ногу гледала сам такмичења из каратеа. Замишљала сам како сам ја тамо и освајам прво место. Родитељи су то видели, па су нашли клуб у коме ћу тренирати. У почетку ми технике и нису биле најјасније, али сам се трудила. Прешла сам у старију групу. Следила су и полагања за појасеве, а затим и прво такмичење. Сетила сам се свих савета тренера. Победила сам . На победничком постољу сетила сам се реченице да је важно да верујеш у своје снове и следиш их.

Миа Врачар, 5/4

 

Не учимо за школу, него за живот

Да ли сте некад искористили знање из школе негде изван школе?

Била је јесен. Падала је киша. У кући сам. Спремам се за контролни задатак из математике. Мени  је то било досадно. У том тренутку све ми је било забавније од учења, али нисам желела да добијем лошу оцену. Учила сам, учила… После неколико минута мама ме је позвала да кренем у школу. Осећала сам нервозу и страх. Кад сам стигла, чекале су ме другарице. Биле су нервозне исто колико и ја. Ушле смо у учионицу. Наставник нам је поделио тестове. Није било тешко. Схватила сам да сам се без разлога плашила.

Прошло је неколико месеци од тог контролног. Ишла сам у једну продавницу на углу моје улице. Узела сам ствари и упутила сам се према каси. Платила сам и отишла кући. Код куће сам показала тати шта сам све купила и колико је то коштало. Он ми је рекао како нисам добро платила и да ме је продавачица преварила. Затим ми је показао како се рачуна колико то кошта. Видела сам да ради исти начин рачунања као и на контролном. Било ми је жао што нисам то запамтила.

Не треба учити само за контролни задатак, писмени или одговарање. Треба учити да то употребиш у животу.

Ирина Тодоровић, 5/1

 

Границе не постоје. Што више сањаш, даље досежеш

Кажу да су снови важни. За људе који су сањари границе не постоје.

Када сам био мањи, ја ово нисам разумео. Питао сам се о којим то границама причају. Колико пута сањам ружне снове… Где ће ме они одвести?

Сада знам да се не мисли на те снове, него на маштање. Ако неко још као дете машта да ће урадити нешто велико и важно када порасте, вероватно ће и успети. Није важно шта желимо. Можда неко хоће да буде лекар или познати певач или чак астронаут. Све је могуће. Треба само да има мало среће и пуно вере у себе.

И ја имам своје снове. Тачно знам шта ћу бити кад порастем и чиме ћу се све бавити.

Своје снове не смете одати никоме, јер ако кажете можда се неће ни испунити. А можда ће вам их и неко украсти.

Немања Несторовић, 5/1\


Границе не постоје. Што више сањаш, то даље досежеш

Трчим пољима детињства. Све је лепо и шарено. Све се  може и ништа није тешко. Када сам била мала, желела сам да  знам да читам. И тако годину по годину сан ми се остварио.

Корачам полако стазама одрастања. Као мала сањала сам  да што пре порастем, кренем у школу и на плес.  Све ми се то  сада дешава. Весело и безбрижно скакућем тепихом живота,  пуна жеља за даље.

Сањам да се ујутру пробудим, скочим из кревета и цео дан  проведем на некој прелепој ливади препуној миришљавог  цвећа и птица, са својим другарицама. Смејемо се и причамо  занимљиве догађаје. Сањам да небо буде увек плаво и ведро, да сви људи буду срећни и здрави, да нема просјака на  улици, да сва деца имају своје родитеље.

Сањам да будем успешна и да имам све петице, да упишем  факултет, да научим да возим ауто и да свуда брже стижем, да имам велику кућу на мору и пуно љубимаца.

Знам да ће нешто остати само сан, а нешто ћу се јако  потрудити да остварим.

Теодора Петковић, 5/1

Не учимо за школу, него за живот

Замислите да учимо за школу, а не за живот. Корист од тога имали би само наставници који би се хвалили успешним ђацима и по нека мама да се хвалиса на кафи са комшиницом.

Девојчица Лoла није учила за живот. Учила је само за оцену. Све је почело од петог разреда. Лола је учила само за тај тест, без икаквог разумевања и интересовања, само је памтила податке. После би све то, врло брзо, заборавила. Имала је све петице. Завршне тестове је избегавала јер је знала  да ће добити ниску оцену. Када је кренула у осми разред, дошла је понуда за екскурзију – Музеј Николе Тесле. Лоли музеји  нису били интересантни, али сви њени другари су пошли, па је и она. Када су дошли у музеј, водич им се представио и кренули су у обилазак. Док су разгледали, водич их је питао како се примењују разна научна открића Николе Тесле у животу. Лола ништа од тога није знала. Осетила се глупо и било ју је срамота. Сви њени пријатељи су знали по неке одговоре. На крају обиласка питала је своју другарицу како се она свега тога сећа. Одговорила јој је да је гледала филмове о томе шта уче, да је радила експерименте , да је цртала и да јој је дека често причао приче о Николи Тесли. Лола је схватила шта значи учити за живот. Свакога дана после школе Лола је обнављала лекцију гледајући филм о њој или радећи разне експерименте са старијом сестром да би боље разумела или је цртала да више запамти. На следећој екскурзији водич их је питао да ли дрво проводи топлоту. Лола не само да је дала одговор него је објаснила како њена мама њој увек говори да користи тигањ са дрвеном ручком када спрема доручак да се не би опекла. Наставник ју је похвало. Када је порасла постала је учитељица и свим својим ученицима је стално понављала да уче за живот, а не за оцену.

Ника Рашић, 5/1


Не учимо за школу, него за живот

Зашто учимо? Учимо да бисмо остварили одређене жеље. Неко учи за школу, а неко за живот. Ја учим да бих се запослио и имао добар живот.

Родитељи су ме питали шта значи та реченица о добром животу. Почео сам да размишљам о томе што сам написао. Прво сам помислио како у школи имам много обавеза и како улажем много труда. Имам добре оцене, тако да сам научио да се до успеха долази радом и трудом. Помислио сам колико је рада уложено у нека остварења. Тата ми је објаснио да је људима у прошлости било теже да уче јер услови нису били исти као данас. Неким научницима је чак суђено јер су објављивали резултате својих истраживања. Раније нисам размишљао о томе колико се прича крије иза сваке лекције коју   учимо.   Почео   сам   да   размишљам   о   предметима   у   петом   разреду.   Рачун   из математике већ користим у продавници или планирању шта ћу купити за новац који сам добио за рођендан. Историја нас учи о томе како се развијало друштво. Волим да учим о нашем народу и нашој земљи, али и о другима. Обрадујем се када негде отпутујемо, па у страној земљи препознам нешто о чему смо учили. Мама ми је рекла да је важно да научим граматику и правопис како бих могао лепо да говорим и пишем. Она каже да је важно да читам јер ћу тако научити да разумем људе, њихове животе и неке догађаје. Мислим да ћу схватити шта је мислила кад будем старији. Сада у школи много учимо о здравим навикама и здравој исхрани. То је важно јер тако бринемо о нашем телу. Важно је да научимо и да бринемо о другим живим бићима и планети. Мама и тата су ми помогли да схватим како ће ми ово што учимо помоћи да имам добар   живот.   После   разговора   сам   схватио   да   добар   живот   значи   добро   здравље, дружење,   бригу   о   планети,   слушање   лепе   музике,   путовања   и   посматрање   лепих

грађевина. Све то је резултат знања која су људи стекли у школи. Мама је рекла да је у њено  време  школа  била и  васпитна  установа.   Питао  сам  је  шта то  значи.   Она ме питала: Да ли вам је неко у школи рекао да је данас 20. октобар?“ Нико нам није рекао и ја сам јој обећао да ћу то написати у овом саставу.

Филип Алексић, 5/1


Не учимо за школу него за живот

Школа је велика обавеза, али и место где се научи много занимљивих и корисних ствари. Сваки дан у школи сазнам нешто ново што ће ми требати када порастем.

Одувек ми је било битно да имам све петице. Понекад добијем и мању оцену, иако  сам се трудио да научим. Тада мислим да могу више да се потрудим и научим боље. Што сам старији стално добијам нове информације о животу, природи, разним предметима и схватам да има још много тога да научим. Понекад се плашим да нећу стићи да научим све. Када попричам са другарима из одељења, схватим да то и није тако тешко и да све, кад се разуме, може да се уради. Родитељи ми стално причају да не журим, да је битно да сам вредан и радознао и да ћу цео живот учити о свему.

Мислим да јесте битно, да не учим за оцену, за школу, него за себе. Волео бих да будем архитекта када порастем и знам да ћу још јако дуго учити. Желео бих да будем успешан у животу.

Андрија Тривковић, 5/1