После неколико случајева у којима је чак и у Србији откривен део ланца за дистрибуцију дечје порнографије, тј. Интернет педофилију, у различитим медијима почело се говорити о потенцијалним ризицима. Како је незнање најбољи пријатељ страху, па самим тим и некритичком прихватању информација, највише су од читаве приче профитирали медији, а најмање они који су најважнији – деца, тинејџери, родитељи који падају у искушење да забране употребу Интернета те из страха кажњавају децу за нешто за шта нису крива – у крајњој линији нисмо профитирали сви ми заједно. Хајде да мало растерамо страх и разликујемо га од нормалне бриге о себи тако што ћемо рећи нешто о Интернет педофилији или Интернет предаторима, али и о неким другим, много лепшим стварима.
Под педофилијом се подразумева сексуално понашање одраслих особа усмерено на особе млађе од 16 или 18 година (дефиниције се разликују у појединим земљама). Облици овакве злоупотребе деце и тинејџера могу да варирају од егзибиционизма и продуковања порнографских садржаја, дакле без непосредног физичког контакта, па све до фактичког физичког злостављања које укључује и само сексуално насиље.
Будући да може да омогући брзо и релативно лако дистрибуирање, односно прибављање и чување порнографских садржаја, али и ступање у контакт са потенцијалном жртвом, Интернет може да представља погодан медиј за педофилију. Приступ детету или тинејџеру може се остварити преко различитих чет сервиса и сервиса за брзу размену порука. Анонимност комуникације, која је на овај начин омогућена, додатно може погодовати потенцијалним злоупотребама. Оно што Интернет омогућује педофилима такође је и стварање мрежа – виртуелних заједница у којима владају често веома „колегијални“ односи, и путем којих се размењују материјали и различите информације.
Педофили могу бити људи који, споља гледано, нису ни по чему упадљиви – штавише, у великом броју случајва они одају утисак добро прилагођених особа, интегрисаних у своје окружење. Жртву бирају на основу личних преференција у погледу пола, узраста и неких других карактеристика детета или тинејџера. У потрази, односно у лову на жртву, ти људи су веома пажљиви и добро се припремају – одлично познају интересовања деце, њихов жаргон, теме које су деци занимљиве, па су у стању да се са великим успехом издају за неког другог – рецимо особу која је жртвиног узраста, пола… Контакт успостављају разговором, и показују велико интересовање за све оно што жртва ради, воли, за њене проблеме. Адолесцентски период је веома важан, али и осетљив период у развоју. То је период у коме смо сви мање или више као једну од најважнијих потреба имали потребу да се уклопимо у неку нама важну групу, да будемо прихваћени и вољени, а нормалне развојне теме и проблеми могу нас учинити веома рањивим. Управо је то оно што педофилои настоје да искористе.
Начин на који дете или тинејџер може бити злостављано путем Интернета варира од слања вербалних порука опсценог садржаја – на чету, путем разних програма за комуникацију, или имејлом, затим слања фотографија са експлицитним сексуалним садржајима, односно порнографских садржаја, па све до употребе Интернета да би се жртва намамила и да би се обезбедио контакт који може водити и непосредном сексуалном злостављану. Наравно, на ове наведене начине не морају се понашати само педофили – такви могу бити и Интернет предатори међу самим тинејџерима.
Будући да може да омогући брзо и релативно лако дистрибуирање, односно прибављање и чување порнографских садржаја, али и ступање у контакт са потенцијалном жртвом, Интернет може да представља погодан медиј за педофилију. Приступ детету или тинејџеру може се остварити преко различитих чет сервиса и сервиса за брзу размену порука. Анонимност комуникације, која је на овај начин омогућена, додатно може погодовати потенцијалним злоупотребама. Оно што Интернет омогућује педофилима такође је и стварање мрежа – виртуелних заједница у којима владају често веома „колегијални“ односи, и путем којих се размењују материјали и различите информације.
Педофили могу бити људи који, споља гледано, нису ни по чему упадљиви – штавише, у великом броју случајва они одају утисак добро прилагођених особа, интегрисаних у своје окружење. Жртву бирају на основу личних преференција у погледу пола, узраста и неких других карактеристика детета или тинејџера. У потрази, односно у лову на жртву, ти људи су веома пажљиви и добро се припремају – одлично познају интересовања деце, њихов жаргон, теме које су деци занимљиве, па су у стању да се са великим успехом издају за неког другог – рецимо особу која је жртвиног узраста, пола… Контакт успостављају разговором, и показују велико интересовање за све оно што жртва ради, воли, за њене проблеме. Адолесцентски период је веома важан, али и осетљив период у развоју. То је период у коме смо сви мање или више као једну од најважнијих потреба имали потребу да се уклопимо у неку нама важну групу, да будемо прихваћени и вољени, а нормалне развојне теме и проблеми могу нас учинити веома рањивим. Управо је то оно што педофилои настоје да искористе.
Начин на који дете или тинејџер може бити злостављано путем Интернета варира од слања вербалних порука опсценог садржаја – на чету, путем разних програма за комуникацију, или имејлом, затим слања фотографија са експлицитним сексуалним садржајима, односно порнографских садржаја, па све до употребе Интернета да би се жртва намамила и да би се обезбедио контакт који може водити и непосредном сексуалном злостављану. Наравно, на ове наведене начине не морају се понашати само педофили – такви могу бити и Интернет предатори међу самим тинејџерима.